Uzvik je preoblika, kom očitujemo naglašenu ćut govornika prema sadržaju rečenične strukture, zato se pri tom minja i značenje rečenice.

Rečenica, ku preoblikujemo uzvičnikom, je po značenju uzvična. A ona, ku ne preoblikujemo, je izrečna.

Rečenicu intonacijom preoblikujemo u uzvičnu. U govoru je za uzvičnu rečenicu karakteristična intonacija s povišenim tonom v. § 117. U tekstu takovu intonaciju bilježimo osebujnim interpunkcijskim znakom - uzvičnikom (!):

Ti nas gledaš, kot da bi bili mi čemu krivi! AŠ-ZD 19 – E, to će bit nek kakova povidajka! IH-SP 23 – Svit oprostit neće! MMM-J 326 – Po objedu ćemo se pak odvesti u Koprivnicu! JČ-SS 112 – Prošlo mi je, prošlo, protulićno cvijeće; nikad mi se, nikad, već povrnut(i) neće! MMM-J 134

Poticaj