Pridjev u odredjenom obliku dolazi kot atribut onda, kad je pojam označen imenicom, uza ku je atribut po neki svoji obilježji poznat: iz konteksta, iz situacije, na drugi način ili od prlje i kad su mogući najmanje dva predmeti označeni tim pojmom, ki se razlikuju bar jednom osebinom. Onda se pri opisivanju predmetov izdvaja jedan predmet nekim svojstvom i uprav tim svojstvom upućuje se na njega, a ne na drugi predmet. Npr.:

Vidim dva stane. Jedan je žut, drugi plav. Jedan sliši mojemu bratu, a drugi mojemu bratiću.

Pitanje bi glasilo:

Ki stan sliši tvojemu bratu?

Odgovor bi mogao biti:

Žuti stan sliši mojemu bratu, a plavi mojemu bratiću.

Kad se hasnuje pridjev u neodredjenom obliku, triba znati, da se predmet, ki se označava pojmom, stoprv opisuje i tim se upoznaju njego­va svojstva. Predmet se timi obilježji kvalificira. Zato moremo pitati: Kakov (je to predmet)? Kakova su njegova svojstva? Obično pojam, kim se označava predmet, do tada nije bio spomenut, a nij poznat ni iz konteksta, more biti i potpuno nepoznat, pak se stoprv upoznaju i pojam predmeta i njegova svojstva. Ako si pogledamo zgora spomenute rečenice, onda se u prvoj javljaju dva dosle nespomenuti stani, druga rečenica je opisuje. Za njeve osebujnosti bi pitali

Kakovi su to stani?

U tretoj se odredjenim oblikom žuti izdvaja jedan stan kot stan mojega brata, a odredjenim oblikom plavi kot stan mojega bratića.

Neizražena oznaka odredjenosti