Najveć izmjenov je imao aorist. On se je pretežno tvorio od svršenih glagolov i označavao je prošlo svršeno vrime. Nekada su bili tri aoristi (dva sigmatski i jedan asigmatski), i zato su neki glagoli mogli imati sve tri aoriste (npr. dvighъ, dvignǫhъ  i dvigohъ; grebъ, grěsъ  i grebohъ; rekъ, rehъ  i rekohъ itd.). U hrvatskom jeziku je tvorba aorista znatno pojednostavljena. Stvoren je jedan tip aorista, ki se tvori od infinitivne osnove i nastavkov : -h, –, –, -smo, -ste, -še (kad infinitivna osnova završava na samoglasnik) i -oh, -e, -e, -osmo, -oste, -oše (kad infinitivna osnova završava na suglasnik). Takov tipus aorista je potvrdjen jur u 13. st., a od 14. st. on potpuno prevladava. U starjem vrimenu nij bio neobičan ni aorist nesvršenih glagolov (u posebnoj sintaksnoj funkciji), u suvrimenom hstj. ima značenje imperfekta.

U ghkj. aorist postoji samo u evandjeoski teksti, tako barem izgleda po vjerskoj tradiciji iz stare domovine. S vrimenom je preostalo samo -še za 3. l. jd. i mn., npr. davaše, govoraše, staše, biše kot ostatak pisanoga jezika. Ni u starji teksti se ali ne more uvijek sa sigurnošću reći, je li imamo posla s aoristom ili historičnim prezentom: zato odstupi Pilatuš k njim van i reče GG-EE 115.

Imperfekt