U starjem vrimenu se je futur svršenih glagolov izricao prezentom, a nesvršenih prezentom pomoćnih glagolov byti, hotěti/htěti, iměti (> biti, hotjeti/htjeti, gh. htiti, imati) i infinitivom (futur I.) ili glagolskim pridje­vom radnim (futur II.). Hasnovanje prezenta svršenih glagolov za izricanje budućnosti se je u hstj. sačuvalo samo u zavisni rečenica. Od nesvršenih glagolov se u ti rečenica upotribljava futur II. (budem pisao). U ostali situacija se upotribljava futur I., ki se tvori enklitičkim prezentom glagola htjeti, gh. htiti i infinitivom (ja ću pisati ili pisat ću), npr.:

Kristuš obiće, da će on sam njim pri stolu dvoriti EK-ČP 285 – kako malo će se kada oganj paklenski ugasiti, ter kako malo te se druge muke va pakli konac zeti, tako će ov črv va prokleti kada poginuti EK-ČP 255.

U ghkj. je kod glagola hotiti jako proširen oblik prez početnoga h:

oćete se turobiti i plakati EK-ČP 220 – ote stanovati EK-ČP 276 –... oćeš umriti EK-ČP 20 – ar onum istum merum s kom mirili budete oće se vam najzat miriti EE 1806, 150.

Infinitiv