Morfem je najmanji segment riči, u kom je nekoj poredici glasov pridruženo neko značenje v. § 56.

Rič more postojati od jednoga morfema (tȋ, sùprot), onda je mono­mor­femska, ili od već morfemov (na-zím-i-ti), onda je polimorfemska.

Diljenje riči na morfeme se zove morfemska analiza riči. Diljenjem riči na morfeme se dostaju segmenti riči sa značenjem, dokle se diljenjem na sloge moru dostati segmenti prez značenja, npr. rìp-a (dva morfemi) – rì-pa (dva slogi).

Isti segment izraza je u jednoj riči morfem, a u drugoj nij, ako tomu seg­mentu nij pridružen kakov sadržaj. Tako segment pri u riči prìnc nij mor­fem, ar je prez svakoga sardžaja, a u riči prȋstūp je segment pri morfem sa značenjem približavanja, spajanja.

Izostajanje morfema je takaj oznaka. U tom slučaju govorimo o nultom morfemu, morfemu Ø.

Nulti morfem, tj. izostajanje morfema, ki se izriče fonemi, javlja se u N jd. imenic pȏst, nȏć, ili u G mn. većine imenic ž. i sr. r., npr. žȇn, sȇl, ča bilježimo kot pȏst-Ø, nȏć-Ø prema G jd. pòst-a, nòć-i, kade su na istom mjestu morfemi a i i, odn. kot žȇn-Ø, sȇl-Ø prema N mn. žèn-e, sél-a, kade su na istom mjestu morfemi e i a.

Iraz morfema zove se morf.

Isti morfem nima svenek isti izraz (morf) u svi obliki jedne ter iste riči ili u različni riči. Na primjer morfem pek sa sadržajem »pripravljati hranu na ognju, na peći« ima morfe peč, pek, pec, pe, ki se pojavljuju u obliki: pèčēš, pékao, pèci, pèći. Morfem od sa sadržajem »odaljivanje, odvajanje, od­stranjivanje« ima morfe od, ot, o u riči: odrizati, othititi, odaljiti.

Različni morfi, ki su izrazi istoga morfema, zovu se alomorfi.

Po tom su segmenti peč, pek, pec, pe alomorfi morfema pek sa sadržajem »pripravljati hranu na ognju, na peći«, a od, ot, o su alomorfi morfema od sa sadržajem »odaljivanje, odvajanje, odstranjivanje«.

Alomorfi jednoga morfema moru biti djelomično ili potpuno različni. Supletivni alomorfi su potpuno različni alomorfi jednoga morfema. Takovi su npr. alomorfi jȃ, mȋ (oblik lične zamjenice za 1. l. mn.), kla, kolj (u glagolu klàti, kóljem), člòvīk, ljud (u ljȗdi) itd.

Istomu morfu more biti pridružen različan sadržaj. Npr. morfu i u dȏjdi pridružen je sadržaj imperativ 2. l. jd., u stȃni NV mn., u rȗki DL jd. Prema tomu je morf i u riči dȏjdi, stȃni, rȗki izraz trih morfemov.

Morfem more biti izrečen jednim morfom u jednom segmentu, a moguće je i u već segmentov. Tako more oblik ćuti značiti 3. l. jd. prezenta ćúti i 2. l. jd. imperativa ćȗti. Oznaka je sadržana samo u različnom na­glas­ku osnovnoga samoglasnika. Takova oznaka, označena samo jednim seg­mentom, zove se neprekinuta (kontinuirana). Oblik žutoga more značiti G(A) jd. odredjenoga pridjevskoga vida žútoga i G(A) jd. neodredjenoga pridjevskoga vida žȗtōga. Oznaka je označena i u 1. segmentu različnim naglaskom (dugouzlazni, dugosilazni) ali i u nastavku dugim ō. Oznaka, označena u već segmentov, zove se prekinuta (diskontinuirana).

Postoju dvi vrsti morfemov, od kih se sastoji rič: korijenski i afiksalni.

Svaka rič ima korijenski morfem (npr. žèn a, škráb lja), ki nosi leksičko značenje riči. Zato se naziva i leksički morfem.

Afiksalni morfemi ili afiksi se ne pojavljuju u svakoj riči v. § 212. Afiksalni morfemi su: prefiksi (npr. za pèljati, ìz bōr), sufiksi (vèl ik, rìb ār), infiksi (kùm ov i, uš és a) i nastavki (zòr a, nòg e, m ȃ s ān).

Afiksi imaju gramatičko značenje, zato je zovemo funkcionalni morfemi.

U govornom lancu ada nij rič najmanja smisaona i značenjska jedinica, nego morfem. No on ima svoje odredjeno mjesto u riči, zato je on »negib­ljiva« jedinica, za razliku od riči, ku moremo premješćati i ka je u sastavu rečenice samostalna jedinica. Fonemi, morfemi, riči, rečenice i diskurz su sastavne jedinice, segmenti govornoga lanca. Jezična razina, jezični nivo, na kom se oni realiziraju, se zato zove segmentna je­zič­na ra­zina. Na suprasegmentnoj jezičnoj razini se realiziraju naglasne (prozodijske) jedinice v. § 88.