Kad se predaje sadržaj tudjega govora, more se to učiniti na dva načine. Jedan je, da se tudje riči citiraju uprav onako, kot su izgovorene. Tako citiran tudji govor zove se upravni ili direktni govor (oratio directa). Pri drugom načinu se sadržaj tudjih riči oblikuje u ishodnoj rečenici, ka se potom ugradi kot izrična, odvisno upitna ili odvisno poticajna u glavnu, u koj se veli, čijih riči sadržaj se donaša u odvisnoj rečenici. Tako izrečen tudji govor zove se neupravni ili indirektni govor (oratio obliqua).

Direktni i indirektni govor ne mora uvijek zrcaliti pravo govorenje, njim se more izraziti i unutrašnje govorenje: misao, ćut, duševno stanje, volja.

Direktni govor