Uzviki su riči (glas ili red glasov), ke nimaju značenja i ke se upotribljavaju zvećega u razgovoru s namjerom, da kod slušatelja zbudu razumivanje za duševno stanje govornika ili za danu situaciji.

a) Oni upućuju na različna duševna stanja, kot su to: radost, žalost, strah, sumlja, bol, presenećenje i dr., npr. ȃh, ȃu, èh, ȇj, fȗj, ȋh, ijȇno, ijujȗ, jȏj, juhȗ, juhuhȗ, hȃj, hȏj, ȏh, ohȏ, sȗper, ùf, uà, ȗh …

Sami za se uzviki ne pokazuju, o kakovoj ćuti je govor. Jedan ter isti uzvik more izražavati različne ćuti, on je samo njev izraz, a informacija o tom, kakova je ta ćut, se dostaje iz prilik, u ki se nalazi on, ki je ta uzvik sprogovorio.

b) Oni su sredstvo za privlačenje pažnje, za zapovid, poziv i poticanje, npr. hàjde, hàjdi, hȇj, hȏ-rùk, nȃ, nȏ-nȏ, ȏj, pa-pȃ, pst, pš.

Uzviki, ki služu za zapovidanje, su po značenju spodobni imperativu glagola, pak mu se moru približiti i oblikom tako, da dostanu nastavke imperativa, npr. glȇj – glèjte, hàjde – hàjdemo, nȃ – náte/nàte, pȏj – pòjte nȗ – nùte …

Takovim uzvikom moremo pribrajati i neke riči drugih vrsti, ke imaju jasno značenje, ali se upotribljavaju za poticanje ljudi i za zapovidanje. U toj upotribi mnogokrat i okamenu ter se odvoju od svoje vrsti i približu uzvikom, npr. bìž, dóli, dòsta, dȑž, mȋr, nȃjpr, nápomoć, ògānj, žìvio …

c) Služu za obraćanje živinam i dozivanje, tiranje ili zapovi­danje, npr. bȇc-bèc-bèc [dozivanje teleta], bùri-bùri [dozivanje gusak], cūrìk [zapovid živinam, neka stupu najzad], hȃjs, hȋk, jòk hȃjs, óha [zapovid blagu, neka se gane, skrene nadesno odn. nalivo], jüa, hȏta, hü, öha [kod konji], kȗč-kùč-kùč [dozivanje svinj], kùš [zapovid kucku, da zamukne], mìc [dozivanje mačak], màrš [tiranje kucak], pí-pì-pì-pì-pī [dozivanje piplićev], šìc [tiranje mačak] …

Uzviki služu za imitiranje prirodnih zvukov, glasov živin i neartikuliranih glasov, ke človik ispušća u neki prilika, npr.:

bȇ [ukrivklanje], bùm [imitiranje striljanja, eksplozije, udarca] , cìn [imitiranje zvončića, štucanja stakla] , èh [uzvik pri čudjenju; dozivanje nekoga] , gȃ [imitiranje racinjega glasa; uzvik odurnosti] , hm [uzvik pri čudjenju, sumlji; znak priznanja] , kràh [imitiranje glasnoga pada, zabuševanja] , kȑc [uzvik pri lamanju] , kokodȃk [imitiranje kokošinjega glasa] , kùkurikȗ [imitiranje petešinjega glasa], kvȑc [uzvik pri lamanju] , mhm [uzvik pri sumlji; uživanju] , mijȃu [imitiranje mačinjega glasa] , mȗ [imitiranje kravljega glasa] , pàč [uzvik, kad nešto spade] , pljùs [uzvik, kad nešto spade u vodu] , pùćpudrùć [imitiranje glasa pripelice/ prepelice] , pùćpurùć [imitiranje pljučkanja/pućkanja u vodi] , ts [uzvik pri sumlji, ismihavanju] , vàu-vàu [imitiranje kucinjega glasa] …

Ti uzviki se zovu onomatopejski.

Onomatopejski uzviki, ki imitiraju zvuke radnje, moru zaminiti i glagol kot predikat, npr.:

Ter ću šibu/ Zet u ruke: Čòp ! po Šiši,/ Ona hukne … MMM-J 360

Uzviki se čudaputi ponovu jedan ili već puti u istom obliku, da bi se naglasilo duže duranje radnje, ka je izazvala uzvik, npr. pì-pì-pī, bùri-bùri, gȃ-gȃ-gȃ, hà-hà-hà …, ili se drugi put u njem izmini samoglasnik, npr. bìm-bàm-bùm, dìn-dōn, mìc-màc, oho-hȏ, pìf-pàf-pùf, rìč-ràč, šnìk-šnàk, tìk-tàk.

U govoru se uzviki mnogokrat sastoju od zvukov, ki ne odgovaraju glasom jezika, a i naglašavaju se ili se moru naglašavati i drugačije nego ostale riči, pak i po tom stoju zvana okvira ostalih riči. Različno naglašavanje jednoga ter istoga uzvika more koč izraziti suprotne, dijametralne ćuti i namjere.

U pisanom tekstu se uzviki bilježu znaki za glase, ki postoju u jeziku, ki već ili manje slično glušu. Neki od njih su dostali navadan pismeni oblik. Glasi, kimi se izražavaju živinski glasi, imaju čvrst oblik, npr. za kokoše kokodȃk, za kravu mȗ. Za neke druge uzvike ne postoji čvrst pismeni oblik, nego ga on, ki piše, stvara prema prilikam, npr. se eksplozije označuju glasi bùm, dùm, du, pu, smih se bilježi znaki hì-hì-hì, hè-hè-hè, hò-hò-hò, hà-hà-hà i sp.

Po ulogi, ku vršu u jeziku, su uzviki spodobniji gestam i mimiki nego artikuliranomu jezičnomu izrazu, pak bi je mogli nazvati jezičnimi gestami. I oni su kot i geste i mimika spodobni u mnogi jeziki i skoro svenek razumljivi i onim, ki znamda ne razumu jezik, kim se govori.

Tvorba riči

Uvod